Логопед
    Психолог
    Социјални Радник
       
       
       
 
 

Логопед

 

Клинички логопеди у Клиници се баве дијагностиком и третманом одраслих афазичних пацијената. У сагласности са савременим трендовима у логопедији, по пријему пацијента примењује се комплетна дијагностика, ради увида у постојеће дефиците и процене преосталих капацитета. На основу постављене логопедске дијагнозе прави се план третмана, који обухвата: фонотерапију, логомоторни тренинг, стимулацију експресивног и импресивног говора, стимулацију номинативне, семантичке, синтаксичке и граматичке језичке функције, као и третман поремећаја писаног говора. Рад логопеда у Клиници је специфичан у односу на патологију пацијената, што указује на то да је Клиника јединствена у Београду по говорно - језичкој проблематици која се ту третира. Логопед евидентира постигнуте резултате сваког пацијента, контактира са члановима породице и даје савете и упутства за рад са пацијентом, сарађује са осталим члановима тима: физијатром, психологом, социјалним радником, терапеутима и медицинским сестрама.

Клинички логопед активно учествује у свим активностима одељења: тимским састанцима, визитама, по потреби и у оцени радне способности (ОРС); иступа са стручним радовима у Установи и ван ње. Логопеди Клинике се и стручно усавршавају; Зринка Радовић је магистрирала на Дефектолошком факултету у Београду 1999. године.

Делатност логопеда у Клиници је наставна база за студенте логопедског смера Дефектолошког факултета.

Активности клиничког логопеда дечјег одељења обухватају :

  • логопедску превентиву, у циљу спречавања или минимизирања потенцијалних проблема вербалне комуникације код деце са ризико - фактором;
  • опсервацију, евалуацију и дијагностику говорно - језичких поремећаја;
  • благовремену логопедску стимулацију, терапију и саветодавно - инструктивну активност.

Поремећај гласа, говора и језика (усменог и писаног) предмет су логопедског рада који се базира на коришћењу савремених логометријских, дијагностичких и терапијских техника. Најчешће логопедске дијагнозе на дечјем одељењу су: заостајање у развоју говора, развојне дисфазије, дислалије, дизартрије, дечје афазије, алексије, аграфије, акалкулије, проблеми доминантне латерализованости.

 

 
 
 

 

Психолог

 

Доктрина рехабилитације да инвалидно лице треба третирати као целовито људско биће одредила је медицинске, психолошке и социјалне сегменте рехабилитације, на основу којих се развијају одговарајуће делатности. На тај начин је у Клиници у тимском раду у процесу рехабилитације исказана потреба за ангажовањем психолога, са потребним психолошким знањима.

 

И поред повећаног значаја психолошке рехабилитације телесних инвалида, још увек не постоји јединствена теорија и методолошка доктрина на општем нивоу. На основу спознаје психолошке проблематике пацијената Клинике, референтни оквир делатности психолога је интеграција:

  • савремених знања из клиничке, развојне и педагошке психологије и неуропсихологије;
  • · холистичког модела стреса;
  • модела психосоцијалне рехабилитације (формулисаног од Светске здравствене организације);
  • мултидимензионалног модела болести (садржаног у Међународној класификацији болести, повреда и узрока смрти);
  • досадашњих клиничких искустава;

уз коришћење, углавном стране литературе из домена психосоцијалних аспеката хабилитације и рехабилитације особа са физичким хендикепом.

Садржај послова клиничког психолога се састоји у следећем:

  • комплетна експлоративна и дијагностичка обрада пацијента, са писменим налазом и мишљењем;
  • процена адаптираности на инвалидитет;
  • комплетно тестовно испитивање органског оштећења ЦНС савременим неуропсихолошким дијагностичким методама и средствима;
  • психолошко испитивање развојним скалама;
  • оцена радне способности (ОРС), по завршеној рехабилитацији;
  • професионална оријентација;
  • површинска индивидуална психотерапија;
  • групна психотерапија;
  • психолошко саветовање;
  • интервенција у кризи;
  • породична психотерапија.

Проблеми којима се клинички психолози баве у дијагностици су:

  • испитивање нивоа интелектуалног функционисања;
  • експлорација личности;
  • диференцијална дијагностика;
  • процена копинг способности и нивоа адаптације пацијента и породице.

У клиничкој дијагностици се користе признате дијагностичке технике и еклектички терапијски приступ.

Проблеми којима се клинички психолози баве у терапији су: криза након настајања физичког хендикепа, посттрауматски стрес, адолесцентне кризе, анксиозност, депресија, феномени негирања, психолошке регресије, претерана употреба одбрамбених механизама, породична динамика, психопатолошка декомпензација, развој мотивација за дуготрајни третман хабилитације и рехабилитације, као и професионална рехабилитација.

 

Крајњи циљ психолошке терапије је пружање психолошке подршке и помоћи особама са физичким хендикепом и њиховим породицама у превладавању хендикепа и побољшању могућности за оптимални ниво самосталног функционисања.

Послови психолога се обављају са недељивом одговорношћу и компетенцијом. Зато треба у наредном периоду унапредити, осавременити и стандардизовати рад психолога и прецизно поставити теоријски и методолошки приступ у превазилажењу емоционалних последица хендикепа.

 

    Врати се на врх

 

 
 
 

 

Социјални радник

 

Рад социјалног радника у Клиници прилагођен је потребама и врсти пацијената, деце и одраслих, посебно деци са сметњама у развоју. Радом социјалног радника обухваћени су током читавог процеса рехабилитације, поред пацијената у Клиници, породица, радна организација, школа, разне друштвене и хуманитарне организације, донатори из земље и дијаспоре.

 

Данас комплексни послови социјалних радника обављају се у тимском раду, у сарадњи са осталим члановима рехабилитационог тима. Методолошки приступ у раду се заснива углавном на прикупљању информација и раду са пацијентом и консултацијама са породицом, радном организацијом, школом и другим институцијама од значаја за решавање проблема пацијената. Породица, као значајан фактор, је стално укључена у процес рехабилитације, а контакти са њом се настављају и после изласка пацијента из Установе, ради укључивања пацијента у шире социјално окружење (школа, радна организација, установе социјалне заштите и слично).

Садржај рада социјалних радника Клинике се односи на:

  • први разговор са пацијентом, односно родитељима (старатељем) и дететом, на основу којег се разрађује методологија даљег рада (у односу на одрасло лице или дете);
  • праћење пацијента са аспекта социјалног радника;
  • учешће у збрињавању и смештају пацијента у одговарајуће установе социјалне заштите;
  • пружање помоћи пацијенту и породици у остваривању права у здравственој, социјалној и дечјој заштити (права из радног односа за регулисање пензионо - инвалидског статуса пацијента, остварење туђе неге и помоћи, увећаног дечијег додатка и сл.);
  • учешће у тиму за оцену радне способности (за око 300 пацијената годишње);
  • учешће у тимском раду на одељењу;
  • учешће у културно - забавном животу;
  • учешће у педагошком активу основне школе "Др Драган Херцог" (сарадња са наставним особљем као спона између њих и одељења);
  • интервенције за оверу и набавку ортопедских помагала и инвалидских колица (сарадња са ортопедско - протетичким установама);
  • позивање пацијената на болничко лечење или прегледе;
  • обавештавање о отпусту или пробама ортопедских помагала;
  • сарадњу са надлежним центрима за социјални рад, школама, вртићима, удружењима и осталим социјалним и хуманитарним организацијама (допринос повећању квалитета живота одраслих и деце са сметњама у развоју);
  • организацију полагања возачких испита за пацијенте.

У решавању проблема инвалидних лица и деце са сметњама у развоју треба да се укључи и друштвена заједница, уклањањем архитектонских баријера (искључење пратиоца), применом нових норматива и регулативе за њихово укључивање у нормалне токове живота (наставак школовања, запослење, смештај у социјалне установе и сл.).

 

 

    Врати се на врх

 

 
 

Copyright © Klinika za Rehabilitaciju " Dr Miroslav Zotović "